Politika: Kakvi su dometi srpske kosovske politike

Borislav Stefanović: Poslednja stanica je Generalna skupština UN. – Ostojić: Trebalo je da pišemo rezoluciju sa EU

Srpski predlog rezolucije Ujedinjenih nacija povodom savetodavnog mišljenja Međunarodnog suda pravde o deklaraciji kosovskih Albanaca kojom su proglasili nezavisnost, stigao je prvi u Svetsku organizaciju. Za razliku od perioda kada se iščekivalo mišljenje MSP-a, predstavnici vlasti su sada mnogo oprezniji u širenju dobrih vibracija, a opozicija, i „leva” i „desna”, otvoreno govori da ne gaji mnogo nade u uspeh Beograda.

O rezoluciji, o dosadašnjoj kosovskoj politici i o tome šta dalje, za „Politiku” su stavove sučelili Borislav Stefanović, politički direktor Ministarstva spoljnih poslova, i Zoran Ostojić, član Predsedništva Liberalno-demokratske partije.

Stefanović: Naša rezolucija omogućava širok manevarski pregovarački proces, koji će moći svi da podrže. Mi hoćemo da pronađemo rešenje prihvatljivo i za nas i za Prištinu, a ne možemo doći do tog rešenja u konfrontaciji sa EU, ili SAD, ili s Ruskom Federacijom. Naša rezolucija omogućava pregovore i potvrđuje princip da jednostrana secesija nije u skladu s međunarodnim pravom. Međutim, ne treba da gajimo neka velika očekivanja u našoj javnosti, ovo je deo jednog procesa. Ali, ovaj akt će, mi se nadamo, ako bude u obliku i na način koji zaista okuplja svet, da objasni da neke stvari jednostavno ne mogu da se urade u savremenom svetu.

Ostojić: Mi smo bili za to da prihvatimo predlog EU da s njima napišemo tu rezoluciju i pošto se to nije desilo, to je samo još jedan dokaz neiskrenosti evropske politike Srbije. To su nam partneri, trebalo je to prihvatiti. Vi ste predložili u rezoluciji da se kaže da jednostrana secesija nije po međunarodnom pravu. Pa ko će da glasa protiv toga? Ali, ovde se ne radi u načelu o jednostranoj secesiji, ovde se radi o konkretnom slučaju, s konkretnom istorijom, s konkretnom istorijom kršenja ljudskih prava, sa konkretnim dokumentima koja se odnose na tu teritoriju pod međunarodnim protektoratom, s konkretnim rešenjem kojim se taj međunarodni protektorat završava.

Politika: Da li usvajanje našeg predloga rezolucije automatski znači nove pregovore?

Ostojić: Je li Generalna skupština poslednja stanica, ako izuzmemo pregovore?

Stefanović: U sudskom procesu GS je poslednja stanica i to čak bez naše volje jer odluka suda mora da ide pred GS hteli mi to ili ne. Kada se taj proces završi pred GS, stvara se jedna nova međunarodna okolnost koja omogućava mnogo širi prostor za nastavak pregovora.

Ostojić: Znači, čeka nas mnogo stanica posle?

Stefanović: Ne radujemo se mi tome što ima nekoliko stanica. To treba pitati neke druge. Mi ćemo biti spremni da to završimo u najkraćem mogućem roku.

Ostojić: Znači, niste vi krivi i vaša politika što će to trajati dugo, nego su neki drugi krivi. Prema tome, ako ćemo odlagati evropske integracije, to nije zato što mi to želimo, nego što neki drugi to žele. Sad sam ja razumeo.

Stefanović: Ne znam zašto to povezujete sa evropskim integracijama s obzirom na to da je potpuno jasno opredeljenje ove vlade da se nastavi proces evropskih integracija u najkraćem mogućem roku. Vi znate, g. Ostojiću, da problem proširenja EU, nažalost, nije samo problem Srbije.

Politika: Da vas vratimo na pitanje da li obavezno slede pregovori ako se usvoji naš predlog.

Stefanović: Ne, ne može se govoriti u tim kategorijama. Mi smatramo da će se s mnogo više verovatnoće ti pregovori dogoditi ako međunarodni scenario bude ovakav kakvim sam ga ja predstavio, nego ako ne bude. Opredeljenje i želja za pregovorima očigledno postoje ne samo u Beogradu i to možete i sami da vidite.

Ostojić: Čak i Tači poziva na pregovore.

Politika: Samo se pod pregovorima ne podrazumevaju iste stvari?

Stefanović: To je tačno u ovom trenutku.

Ostojić: Vama treba rezolucija kao alibi za pregovore.

Stefanović: Ne, nama ne treba rezolucija kao alibi za bilo šta. Priština želi da dobije priznanje Beograda za svoju takozvanu državnost. Mi im to zadovoljstvo nećemo pružiti. Ali im možemo pružiti uveravanje da ćemo na otvoren i konstruktivan način učiniti sve da dođemo do rešenja koje će zadovoljiti i nas i njih. A to znači da niz otvorenih pitanja bude najzad zatvoren i da ovaj naš region bude rasterećen jednog velikog problema koji sada može da stvara probleme i na drugim mestima. Naravno, to će trajati, ali ponavljam, ne želimo da ovo bude pitanje koje opterećuje naš evropski put.

Ostojić: Naravno da će trajati kada želite pregovore sa istih pozicija s kojih su vođeni 2006. godine, kao da se u međuvremenu ništa nije desilo. A nekako, čini mi se, da su se okolnosti prilično promenile – i to ne u korist Srbije nego na njenu štetu. U vreme dok su trajali pregovori koje je vodio specijalni izaslanik generalnog sekretara, propuštena je prilika da se „izboksuje” najbolje moguće rešenje za Srbe. Setite se, LDP je predlagao i plan 2K i konstitutivnost, to je bilo vreme da se pregovara i o severu Kosova… Dosadašnja politika nije dala rezultate, otrežnjenje je došlo, shvatili su da smo bili u pravu, vreme je propušteno za bolje rezultate, kao što je sada propušteno za bolje rezultate, jer sutra kada budemo razgovarali s vlastima u Prištini, za šta se mi od početka zalažemo, postići će se manje nego što je moglo juče, a još manje nego što je moglo prekjuče. Propušten je taj diskontinuitet s Koštunicom, koji je kontinuitet s Miloševićevom politikom.

Šta je nova politika? Jasno je ko odlučuje u ovom svetu. Naša nesposobnost da naše interese predstavimo kao interese onih koji odlučuju, a tu pre svega mislim na evropske zemlje i SAD, dovela je do ovakvih rezultata. Albanska sposobnost da svoje interese predstave kao interese tih velikih koji odlučuju dovela je do njihovih rezultata. Nova politika znači upravo to – okrenimo se onima koji odlučuju. Kad to nismo uradili, nažalost, pre, ’ajmo bar sada.

Politika: A šta sada može da se dobije?

Ostojić: Pa to ne znam, sad me pitate da spekulišem. Ali može mnogo više nego ako nastavimo da svoje interese, navodne srpske, suprotstavljamo njihovim. Onda će srpski stradati kao što su do sada stradali. Jer ja imam utisak da ova politika nije u interesu Srbije. Ja mislim zaista da je LDP najpatriotskija stranka (kad kažem patriotska mislim bez slova „j”, ovi drugi su „patrijote” koji su sve radili na štetu interesa države Srbije). Šta možemo sada da uradimo? Pa simbolično bi sad bilo značajno, recimo, da sa 250 poslanika kažemo da bismo želeli da budemo punopravna članica NATO-a. Ili da razgovaramo sa prištinskim vlastima… Odluka o NATO-u bi bio signal da se menjamo.

Politika: Šta ukoliko rezolucija Srbije ne prođe?

Stefanović: Srbija se sprema za svaku mogućnost koja može da se desi. To je jedna od mogućnosti, pri čemu vas uveravam da ćemo biti na istoj poziciji u smislu otvorenosti za razgovor i pronalaženje rešenja. Nije tačno da imamo iste pozicije kao što su bile u Beču. Možete da vidite šta su obe strane tražile i koliko su obe strane bile „zacementirane” u unapred i javno proklamovanim razlikama. Mi otvaramo nov manevarski prostor koji će nam dati mogućnost da sa više diplomatskog umeća i takta uđemo u težak proces koji treba da dovede do rešenja. Nećemo sigurno dobiti dobar rezultat ukoliko i Beograd i Priština budu mahali svojim zastavama na kojima piše samo nezavisno Kosovo ili samo suštinska autonomija kao u Beču.

Ostojić: Sad imamo još 69 zastavica.

Stefanović: Mi imamo 130 zastavica. I? Da li to može nešto suštinski da promeni? Ako mi međusobno ne nađemo rešenje, niko nam ga drugi neće naći.

Ostojić: Od početka LDP priča da problem Kosova nije nastao u UN i MSP i tamo ne može da se reši, nego u razgovoru Beograda i Prištine. Mi smo od početka za istorijski dogovor Beograda i Prištine, a ne pomirenje. To je suština. A uvažavanje realnosti je sve ono što se desilo unazad 11 godina.

Stefanović: Znači, LDP je za razgovor o tehničkim pitanjima? Je l’ to vaša pozicija?

Ostojić: Kao da smo se sad našli u problemu Kosova. Vodili ste politiku koja nas je gurnula u bunar i sad kažete: „Hajde, LDP, šta vi predlažete”. Šta znači „tehnički pregovori”? Je l’ zato šaljemo emisare?

Stefanović: Emisari ne idu u zemlje koje su priznale Kosovo. A nema načina da se otvori bilo koje tehničko pitanje, a da ne dođete do pitanja statusa. Da li Srbi koji prihvate da plaćaju struju KEK-u na indirektan način priznaju da žive u nezavisnoj državi?

Ostojić: Ovim pitanjem hoćete da stavite LDP u poziciju da možete da kažete da u ovoj situaciji ni LDP nema čarobni štapić. Pa nemamo, ali da ste nas slušali pre četiri godine, ne biste bili u ovoj, nego u boljoj situaciji. Znači, ako piše u rezoluciji „o svemu, osim o statusu”, onda nećete da pričate o struji i ne interesuje vas kako tamo ljudi žive. Išli smo dovoljno dugo tim putem da shvatimo da je pogrešan.

Stefanović: Ako sam dobro razumeo, vi biste se složili da mi pristanemo da pričamo samo o životnim pitanjima.

Ostojić: Ako ste sada za to da se razgovara sa istih pozicija kao u vreme Ahtisarija, onda vi zaista ne mislite o tim ljudima na Kosovu koji su žrtve ove politike. Ljudi se svakim danom trezne sve više od te pogrešne politike, Srbi južno od Ibra mnogo brže nego drugi. Ako se usvoji neka druga rezolucija koja neće predvideti priču o statusu, hoćete li onda pregovarati?

Stefanović: Mi se nadamo da naša formulacija dozvoljava širok konsenzus koji će obuhvatiti i EU, i SAD, i Rusku Federaciju, i Kinu...

Ostojić: To je formulacija iz Ahtisarijevog vremena.

Stefanović: Ne, naša pozicija je bila samo suštinska autonomija ili njeni modaliteti, a prištinska samo nezavisnost. Srbija neće sebe dovesti u situaciju da kaže: „U redu, vi ste nezavisni, mi mislimo da niste, ali hajde da pričamo o električnoj energiji”.

Ostojić: Sad vi kažete: „Shvatili smo šta se desilo, sada smo spremni da razgovaramo i o nezavisnosti”.

Stefanović: Ne, nismo spremni da razgovaramo o tome. Formula „sva otvorena pitanja” nije razgovor o nezavisnosti.

Ostojić: U Koštuničino vreme niko nije bio spreman da priča o statusu.

Stefanović: Pa i regulisanje suštinske autonomije je pitanje statusa, nije samo nezavisnost status.

Politika: Je li iko u Srbiji danas spreman da razgovara o nezavisnosti Kosova?

Ostojić: Za Srbiju Kosovo nije nezavisno, nije ga priznala.

Politika: Da li je trebalo?

Ostojić: Priznalo ga je 69 država.

Stefanović: Da li mi treba da budemo sedamdeseta?

Ostojić: Niko vas ne tera. Vi sad hoćete da ukočite Srbiju i otvarate pitanja koje nama niko ne postavlja. Ili hoćete da rešavate pitanja neke vlade za deset godina. Suština naših zamerki ovoj politici je što nije uspela svoje interese da predstavi velikim silama kao njihove, što su Albanci uspeli.

Stefanović: Naša politika je upravo očuvala taj put i dinamiku koja je bila moguća u datim okolnostima. Ali nismo naivni pa da mislimo da je pitanje priznanja Kosova sadržano samo u prostom aktu priznanja. Ako nam neko kaže da ne treba da potpišemo akt o priznanju, ali sutra od nas traži da glasamo da Kosovo uđe u OEBS, šta je to? Da li je to implicitan akt priznanja ili ne.

Ostojić: Ovaj razgovor me nije uverio da ne otežavate evropski put Srbije. Ne znam samo da li to radite sa namerom ili zbog nesposobnosti, zato što otvarate dilemu koju niko od vas ne traži, a ona otežava evropske integracije Srbije. Ne znam da li će ta dilema biti nekada, ali nema je sada, 2010. godine. Odbijanjem da napišete rezoluciju sa EU, odbijanjem da donesemo odluku da želimo u NATO, otežavate evropske integracije.

Stefanović: Nije vlada ništa učinila da oteža evropske integracije. Nije nam postavljen uslov da priznamo Kosovo, ali neke zemlje članice imaju jasno definisanu javnu poziciju da Srbija mora da reguliše svoje odnose sa Kosovom, odnosno da odustane od blokade Kosova u međunarodnim organizacijama. Po njima to nije akt priznanja i mi tu imamo suštinsko neslaganje. Mi smo svesni da bi glas Srbije za članstvo Kosova u regionalnim i svetskim organizacijama značio akt priznanja. Vi to vrlo dobro znate.

Autori: Jelena Cerovina – Biljana Baković

(Politika)